Lajmska bolest, krpelji je prenose, a vrlo je opasna! Lečenje biljem

krpelj lajmska bolest

Još odavnina odbojnost prema krpeljima je bila veoma izražena. U Starom Rimu Plinije Straiji, prirodnjak po opredeljenju je još u prvom veku nove ere izjavio da su krpleji nešto najodvratnije i najopasnije što postoji. Šta bi sada isti taj prirodnjak rekao kada bi saznao da su krpelji prenosioci lajmske bolesti?

Ujed  zaraženog krpelja ostavlja iza sebe crvenilo koje liči na karakterističan osip s okruglim tačkicama čiji su izazivači bakterije Borrelia burgdorferi koje prenose krpelji izazivajući lajmsku bolest. Za 24h  okrugla tačkica nastala ujedom zaraženog krpelja, može da dostigne i dimenzije od oko 7 cm u prečniku i više. Da bi se dokazalo da li je krpelj prenosilac lajmske bolesti, morate ga sačuvati u sličaju da vas ugrize, kako bi se analizom potvrdilo prisustvo bakterije. Naravno, ukoliko uopšte primetite da je krpelj zakačen za vašu kožu. Lekari najčešeće da ne bi rizikovali prepisuju antibiotik, uglavnom doksicilin. Lečenje antibioticaima može da potraje više nedelja sve dok se crvenilo, nastalo usled ujeda krpelja, prvo ne počene smanjivati, a potom potpuno ne nestane.

Lajmska bolest je dobila naziv po gradu, Stari Lajm u SAD, državi Konektikat, gde je prvi put indentifikovana. Lajmska bolest je zapravo zoonoza, infekcija kod ljudi izazvana nekim patogenim ili infektivnim agensom koje prenose životinje.

Kako se pojavilo ovo oboljenje?

Za to je kriva stambena izgradnja. Kuće se sve više grade u zonama divlje prirode ili u njihovoj blizini, tako da jeleni i ljudi dolaze u blizak kontakt. Kako su risovi i druge krvoločne životinje retke, došlo je do porasta populacije jelena, koji su ulazili u bašte ljudi čije su kuće zalazile ka diviljim oblastima, u potrazi  za hranom. To je bio početak. Nisu jeleni jedine divlje životinje koje mogu da donesu sa sobom krpelja. U ovom podneblju, bar kada su SAD u pitanju, oni su definitivno odneli prevagu i vezuju se za nastanak lajmske bolesti.

Danas, krpelji su najviše zastupljeni u prirodi gde ima dosta divljih životinja, tako da ljubitelji prirode mogu lako da nalete na njih. U ruralnim sredinama gde se uzgajaju ovce, nije redak slučaj da nam baš one donesu nepoželjog gosta. Pogotovo u proleće i tokom leta kada se ovce vode na ispašu, a potom vrate u selo. Ljubitelji lova, pogotovo kada love po divljim predelima, mogu postati lak plen. Jednom rečju svi koji vole da su u prirodi, treba da budu oprezni.

Kako se manifestuje lajmska bolest

Lajmska bolest u načelu izaziva karakterističan kožni osip s okruglim tačkicama. Međutim, u oko 10 % slučajeva ne dolazi do osipa. Posle nekoliko nedelja do nekoliko meseci kod 70% nelečenih ljudi dolazi do inavzije bakterija na zglobove, posebno na centralni nervni sistem, što dovodi do hroničnog artritisa. Trenutno, u predelima u kojima nije zabeležena rasprostranjenost lajmske bolesti,  1 %  do 2 % ljudi imaju antitela na bakteriju Borelia, što znači da su u jednom trenutku bili u kontaktu sa virusom. Međutim, u predelima u kojima je lajmska bolest endemska, ova brojka dostiže i do 10%. S obzirom na publicitet koji je dat lajmskoj bolesti, ne samo da se radi o epidemiji ove infekcije već je u pitanju epidemija preteranog dijagnostifikovanja. Lekari su često skloni da dijagnostikuju lajmsku bolest, očigledno stoga što rani simptomi, preciznije kožni osip, glavobolja, groznica, mučnina i bolovi u mišićima, su propratni siptomi mnogih drugih bolesti. Ispitivanja koja su se vršila 1995. godine u SAD potvrdilo je da među ljudima koji su dobili dijagnozu lajmske bolesti, njeno prisustvo je potvrđeno kod  polovine pacijenata.

Međutim ono što je sasvim sigurno jeste da je najbolje lečenje lajmske bolesti kombinacija  konvencionalne medicine sa lekovitim biljem.

Lekovito bilje

Postoji veliki broj lekovitih biljaka koje vi i vaš lekar možete da uvrstite kao dopunu bilo kojem medicinskom tretmanu koji primenjujete u lečenju ovog oboljenja. A dve od njih su beli luk i planinska nana. Obe ove biljke mogu preventivno da deluju u slučaju ovog oboljenja, budući da deluju kao prirodna sredstva protiv insekata.

Ehinaceja ( Ehinacea, različite vrste )

Doktor Varo Tajler otvoreno se izjasnio za ehinaceju, napominjući da je ova lekovita biljka detaljno proučena kao imunostimulativno sredstvo i da ona podiže nivo otpornosti organizma na bakterijske infekcije.

Preporučena doza rizoma ili korena biljke ehinaceje je jedan gram (otprilike oko polovine kašičice) dnevno. Mađutim i ako uzmete 4 puta veću dozu  neće vam biti ništa.

Ehinacea se uzima u vidu čajeva, tinktura i kapsula. Možete da dodate jednu ili dve pipete tinkture eninaceje u svoje omiljene sokove ili čajeve koje inače volite da pijete.  Ehinaceja može da izazove prolazno peckanje ili utrnulost jezika, ali ove pojave su u potpunosti bezopasne.

Ako imate lajmsku bolset najbolje je da uzimate kapsule ove biljke kako bi ste je u što većim količinama i na najbrži način uneli u organizam.

Beli luk  ( Allium sativum )

Luj Paster je bio prvi naučnik koji je opisao antibaktericidni efekat sokova belog luka. U skorije vreme, otkriveno je da beli luk deluje i na mnoge vrste bakterija otpornih na antibiotike, a s obzirom na brzinu kojom bakterije stiču otpornost na medikamente, neće proći baš mnogo vremena pre nego što bakterija Borrelia postane otporna na doksicilin.

Ispitivanja sprovedena u Holandiji ukazuju da treba jesti 5 do 15 čenova srednje veličine belog luka dnevno da bi se postiglo najpovoljnije antibiotsko delovanje belog luka. Nije lako unosti u organizam tolike količine svežeg belog luka, stoga možete pokušati sa sokom od belog luka i šargarepe koji je isto tako delotvoran.

Ukoliko nerado konzumirate tolike količine belog luka, nemojte očajavati. Postoje uverenja da iako manje doze možda ne mogu da iskorene infekciju, ipak mogu da budu od koristi kada se kombinuju sa drugim lekovitim biljkama i antibioticima.

Sladić  ( Glycyrrhiza glabra )

Kada bi trebalo da se izabere biljka koja ima najviše baktericidnih jedinjenja, izbor bi pao na sladić. Ova biljka sadrži 33 % antibaktericidnih jedinjenja suve težine. Stoga ne čudi podatak da su Kinezi vekovima koristili sladić za lečenje bakterijskih infekcija u koje spada, na primer, tuberkoloza. Koren sladića ima, takođe, i antivirusna svojstva, za lečenje virusnih i bakterijskih infekcija. Jedinjenja poznata pod nazivom saponini, koja se nalaze u sladiću, takođe pojačavaju delovanje ostalih antibiotskih sastojaka.

Navodimo vam i ostale biljke bogate baktericidnim jedinjenjima. Navedene su u opadajućem nizu prema količini tih delotvornih sastojaka:

majčina dušica, hmelj, vranilova trava i ruzmarin. Ovaj spisak može da posluži kao recept za izvrstan čaj koji možete zasladiti ekstraktom sladića.

 
loading...
Content Protected Using Blog Protector By: PcDrome.