Hmelj kao lek protiv nesanice, gihta, žutice, za apetit, jetru…

Smatra se da je prvo alkoholno piće koje je čovek napravio bilo pivo. Pravilo se od vode i ižvakanog hmelja koji je zbog svojih karakterističnih sastojaka i etarskog ulja davao prijatnu gorčinu napitku. Iako vrednost hmelja u industriji piva neosporna ono o čemu se malo zna jeste njegova upotreba u terapiji kod nekih bolesti.

Hmelj je biljka penjačica koja pripada rodu Humulus iz familije Cannabaceae. To je višegodišnja biljka poreklom sa severne hemisfere koja energično raste od kraja aprila do početka jula u pojasu umereno-kontinentalne klime. Raste u grmlju uz drugo bilje, na obroncima šuma gde ima dovoljno vode. U toku vegetecije dnevno raste i do 30 centimetara sa dužinom preko 6 metara gde uz adekvatne uslove može prekriti i do 20 kvadaratnih metara.

Biljka cveta kad dostigne određenu visinu, a drugi pokretač cvetanja je dužina dana. Ovo je i odgovor zbog čega hmelj samo uspeva na pojednim prostorima, tj. na određenim geografskim širinama. U Evropi se gaji u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Poljskoj, Češkoj, u Aziji u jednom delu Kine.

Hmelj je dvodomna biljaka gde ženski cvetovi formiraju cvasti, u formi šišarkle, nazvane strobiles. Idealno vreme za berbu je od avgusta do septembra na severnoj hemisferi gde se deo biljke seče i transportuje do obradne stanice, u kojoj se odvajaju cvasti od ostalih delova biljke. Koreni i rizomi ostaju gde će sledeće sezone nastaviti sa rastom. Od ogromne biomase koja se dobije posle žetve samo se cvasti koriste. Osim mladih izdanaka koje se u nekim zemljama koriste kao salata ostali delovi biljke nemaju upotrebnu vrednost za čoveka. Potrebno je naglasiti da prilikom obrade hmelja, koji se kasnije koristi za pravljenje piva, gube se gotovo sva njegova lekovita dejstva.

Za razliku od ostalog lekovitog bilja hmelj nema tačno utvrđenu istoriju tradicionalne upotrebe u medicinske svrhe u Evropi. Istorijska upotreba karakteristična uglavnom sa njegove tehničke karakteristike kako konzervansu i davaocu ukusa piva. U 16. Veku se spominje njegova upotreba kao diuretika, zatim u čišćenju krvi i jetre.

Drugi autori su spominjali njegovu upotrebu kod rešavanja problema anoreksije, gastritisa i nesanice. Pravljeni su posebni jastuci ispunjeni osušenim hmeljom koji su navodno rešavali probleme sa spavanjem uzrokovanim nervnim poremećajima pa su se često korisitili u bolnicima za mentalno obolele. Ostale istorijske upotrebe uključuju pravljenje čaja koji je sprečavao opadanje kose, zatim kao analgetik, kod problema sa bubrezima i mokraćnim putevima.

Hmelj kao lek

Brojna savremna istraživanja potvrdila su da neki sastojci iz hmelja, pre svih lupulin, mogu rešiti probleme nesanice. Lupulin je najvažniji satojak hmelja a od ostalih korisnih satojaka izdvajaju se tanin i pektin.

Druga istraživanja su pak pokazala da primena specijalnih gelova koji sadrže hmelj mogu rešiti menstrualne probleme u toku menopauze poput suvoće, peckanja, svraba i iritacije kao i grčeva i nekontrolisanog znojenja. Tako je dokazan njegov uticaj na estrogen.

Potencijalna je i upotreba u pravljenju lekova protiv gojaznosti i dijabetesa ali je ova uloga hmelja još uvek u fazi ispitivanja.

Njegovo antioksidativno dejstvo se takođe ispituje gde se po koncentraciji antioksidanata izjednačava sa crnim vinom.

Čaj od hmelja se priprema tako što se supena kašika osučenih cvetova prelije sa ključalom vodom i takav napitak konzumira pre jela i pred spavanje. Ovakav čaj je naročito delotvoran kod gubitka apetita ili menstrualnih grčeva.

Za regulisanje rada jetre preporučuje se salata od mladih izdanka.

Upotreba tinkture koja se priprema tako što se sveže šišarke hmelja potope u vinski alkohole koristi se za lečenje gihta i žutice. Ovako spremljenja tinktura uzima se 3 puta dnevno, 5 do 8 kapi.

U kozmetici je poznata upotreba piva za negu lica i kose, pre svega zbog velikie količine vitamina B koji ima antioksidativno dejstvo. Lice se tretira oblogama koje su natopljen pivom dok se kosa može prati pivom nekoliko puta nedeljno čime dobija na sjaju i svežini.